Nastasja Nedimović, svoju dijagnozu saznala je u jednom od najlepših, ali istovremeno i najtežih trenutaka u životu – dan nakon što je na svet donela svoje drugo dete. U emotivnoj ispovesti, Nastasja je podelila kako su se razvijali prvi simptomi, kako su lekari tumačili njeno stanje tokom trudnoće i na koji način joj je saopštena dijagnoza. Iskreno je govorila o psihološkim izazovima sa kojima se suočava i o tome kako je bolest promenila njen pogled na život."Dijagnozu multiplog mijeloma, raka koštane srži, saznala sam dan nakon porođaja" – rekla je Nastasja Nedimović, a potom otkrila kakve je simptome imala."Bila mi je to druga trudnoća i redovno sam išla na preglede. Moj ginekolog je primetio da mi je krvna slika sumnjiva i predložio mi dodatne analize. Mesecima sam obilazila lekare, ali su simptomi – anemija, bolovi u leđima, išijas u obe noge – pripisivani trudnoći. Čekali su da se porodim kako bi mogli da urade detaljnije pretrage, ali moje stanje se pogoršavalo. U jednom trenutk nisam mogla ni do toaleta od bolova. Usledio je prevremeni porođaj, dva meseca ranije, i carski rez. Sutradan sam se probudila u šok sobi, a suprug i brat su mi saopštili dijagnozu. Bio je to najsrećniji, ali i najtužniji dan u mom životu. Znala sam da nešto nije u redu, ali nisam mogla ni da zamislim ovakvo stanje." - kazala je.
Saopštavanje dijagnoze
Nastasja je istakla koliko je važno ko i na koji način saopštava ovako teške vesti:"U dogovoru sa lekarima, odlučeno je da mi suprug saopšti dijagnozu. Imao je nepokolebljivu veru u mene, bio je odlučan i nije razmatrao nijednu drugu opciju. Rekao mi je: ‘Moram nešto da ti kažem. Imaš rak. Hroničan je i vodi se kao neizlečiv, što jeste šok, ali postoji nada. Može da se zaleči i da živiš normalan i kvalitetan život, ako se potrudiš.’ Lekari su znali dijagnozu desetak dana pre mog porođaja, ali mi nisu rekli. Smatram da je to bilo ispravno, da je to bio pun pogodak. Mozak nas na neki način štiti da ne upadnemo u šok. Sada sam u remisiji. Prošlo je devet godina, ali i dalje nisam ‘cancer free’ jer se bolest vodi kao hronično neizlečiva. To psihički jako utiče – dobiješ tu etiketu i onda živiš sa osećajem da stalno trčiš za životom, da uradiš što više jer ne znaš koliko ti je vremena ostalo. To zaista nije prijatan osećaj." - rekla je.Poslednice
Nastasja je iskreno govorila o emocionalnim posledicama bolesti:"Jedina emocija koju sam izgubila onog trenutka kada sam dobila dijagnozu je bezbrižnost – i ona mi se nikada neće vratiti. Iako to ne osećam svakodnevno, postoje periodi kada me sustigne. Radim na tome, bodrim samu sebe, pokušavam da budem svoj terapeut. U jednom trenutku verujem da će sve biti u redu." - dodaje.Koji aspekt borbe sa bolešću je po vama najvažniji?